Већ дуже време не могу да сложим речи…мисли. Хтео бих да знам разлог(е), а опет, никако ми се не почиње то трагање. Избегавам да будем искрен према себи? Загазио сам по линији мањег отпора, а она је тако права и фина. Она је тако успављујућа…досадна. Она прија. Знам да је опасна, лоша и бесперспективна, знам да 92.74% њених корисника потврђује да је она superb, знам да сам је се гнушао до скоро…
Догађаји се нижу. Пријављују ми нове смрти, нове болести, нове “треба да урадиш…” и “мора да урадиш…”, продужи личну карту, продужи возачку, саобраћајну, обиђи мајку и брата, пријатеље, стрпљиво их саслушај и гледај да одћутиш своје коментаре.
Пратећи своју линију мањег, у ствари најмањег отпора, можда сам стигао до суштине своје лењости. И сада, бележећи ово, као лепо васпитан, покушавам да је оправдам, рационализујем. Моје се мисли, и белешке, не тичу никога, па ни мене. Оне никоме не…
View original post 250 more words
Sandra Bla Bla 