Интервали

политика и којешта...

Пола сата кише. Довољно тек да се поквасе успомене.

Нагло престаје. Ваља брзо насапуњати сав тај порцелан. Не бирам, већ онако, како који дође у пену, која кипи.

Изненада опет почиње да пада. Гледа ме гомила масних, орошених успомена, и тек пар прекривених пеном. Свака чека на мене, на свој ред, на заслужени третман.

И најзад, свиће. Светло је тај знак који каже да се судови, из којих се храни прождрљива душа, могу одложити у страну. Сакрити, неком прозуклом кухињском крпом, од очију. Очију уморних од ноћи без сна, и без кошмара.

Настављају се интервали. Редом, један сув, потом мокар. На реду је потпуно нов, празан дан, празан попут новорођенчета.

View original post